Граница је међа, баријера између „мене” и „онога око мене“ – блискога и туђега, интимнога и јавнога, сигурнога и несигурнога, центра и периферије, богатих и сиромашних, већине и мањине, оно између “нас” и “њих”. Граница маргинализује или ставља у периферију све што није у средишту, дели етаблиране од “аутсајдера”. То је замишљена црта која се ритуално поштује, но у пракси се често манифестира и у физичкоме облику, зависно од онога од чега се “ограђује” или према чему се односи.

Граница је замишљена црта између двеју држава, која одваја замишљена права једне од замишљених права друге.

МОЈЕ ТЕЛО – МОЈА ЈЕДИНА ГРАНИЦА?

Међа Вука Манитога је много старија од Кинеског зида, а процјене говоре најмање 4.000 година, изграђен од тесаног камена дугачак чак 500 километара, а о њеном постојању свједоче и записи Вука Караџића из 1834. године, као и Његошев одговор на питање Вилема Душана Ламбла, чешког љекара, патолога, када је рекао ,,не знам чему би овај Кинески зид могао служити у Црној Гори”.

Зид је имао одбрамбени значај, са преко стотину извора, зденаца и воде у окапинама, које постоје и дан данас, распоређени на отприлике сваких четири километра

Социолог Иван Шијаковић, каже да је људима на простору Балкана, земља била све, јер им је давала живот и била услов за опстанак. Ту је стечен осјећај да је земља важнија од живота, што је остало до данас. Тај осјећај одбране и борбе, посебно је створен за вријеме турске владавине на овом простору, јер су знајући за осјећај и поштовање према земљи, то злоупотребљавали, дијелећи земљу и насељавајући их на другим територијама, стварајући унутар њих сукобе.

„Такво размишљање да, ако изгубиш земљу, изгубићеш све, остало је до данас. И данас имате људе који кажу, ако имате парче земље, спасићете се и нећете бити гладни. И због тога и данас код родбине и комшија, постоје сукоби због дијела земље“